Актуелности

Advokat Miljkan Karličić pozvao Skupštinu Srbije da razreši vrhovnu javnu tužiteljku Zagorku Dolovac zbog propusta u istrazi “nadstrešnica”

Advokat i funkcioner SPS -a Miljkan Karličić oštro je kritikovao reakciju nadležnih institucija povodom nesreće u Novom Sadu, u kojoj je u rušenju nadstrešnice na železničkoj stanici stradalo 16 ljudi.

Karličić je za TV Pink istakao da je izostanak blagovremene i transparentne reakcije Republičkog javnog tužilaštva ozbiljan propust koji narušava poverenje građana u pravosudni sistem.

„Krivičnopravna zaštita je poslednja linija odbrane jednog društva. Nažalost, u ovom slučaju izostala je jasna i odgovorna reakcija državnog tužilaštva, a posebno vrhovnog javnog tužioca Zagorke Dolovac. Javnost nikada nije čula njen glas. To nije samo zabrinjavajuće – to je institucionalni problem“, rekao je Karličić.

On je ukazao na pozitivan primer Severne Makedonije, gde je tamošnji tužilac odmah po tragediji izašao pred javnost, preuzeo slučaj i komunicirao transparentno.

„To je odgovorno ponašanje. Kod nas – muk. A cena tog mukla je gubitak poverenja u državu“, poručio je Karličić.

Takođe je pozvao Skupštinu Srbije da razmotri svoje nadležnosti u ovom slučaju.

„Skupština ima zakonsko pravo da pokrene pitanje razrešenja Republičkog tužioca, posebno ako se utvrdi gubitak poverenja javnosti. To nije političko pitanje – to je pitanje pravne države“, pojasnio je Karličić.

Govoreći o pritiscima i pokušajima medijskog diskreditovanja pojedinaca, Karličić je rekao da brzopotezne i nedovoljno istražene optužnice mogu dovesti do ozbiljnih posledica.

„Ne možemo dozvoliti da se ljude izlaže medijskom linču bez dovoljno dokaza. Za to odgovara tužilaštvo, a na vrhu tog sistema je Zagorka Dolovac“, jasan je Karličić.

Na pitanje da li su protesti i blokade mogli biti izbegnuti, Karličić veruje da su mogli.

„Verujem da da. Da je tužilaštvo komuniciralo pravovremeno i iskreno s javnošću, da se otvorilo, možda bismo izbegli nezadovoljstvo na ulicama. Ovako, pravna nesigurnost proizvodi društvenu nestabilnost“, kaže Karličić.

Ukazao je da ćutanje Republičkog javnog tužilaštva, posebno gospođe Zagorke Dolovac, i nečinjenje može imati jednako teške posledice kao i pogrešno postupanje.

„Znači, još jednom, apel Narodnoj skupštini i njenoj predsednici da sa svojim timom stručnjaka razmotri mehanizme za pokretanje odgovornosti. Pogotovo zato što postoji jasan politički i pravni kontekst u vezi sa Dolovac“, rekao je Karličić i ponovio da je upravo ona svojim nečinjenjem dobrim delom indukovala ovu krizu.

On je dodao da se ne može govoriti o nedodirljivosti državnog tužilaštva, već da postoji odgovornost prema zakonima i građanima.

„Državno tužilaštvo jeste samostalni državni organ, ali nije nezavisno. Samo sudska vlast je po Ustavu nezavisna. Ukazivanje na nečinjenje tužilaštva nije atak na njegovu samostalnost – to je legitimna kritika“, istakao je Karličić.

Posebno je upozorio da tužioci, kao i svi drugi državni službenici, mogu odgovarati za svoje postupke – i za ono što učine, ali i za ono što ne učine. „Tužilac ima imunitet za postupanje u konkretnim predmetima, ali ako ne radi svoj posao — to nije zaštićeno. Može se odgovarati za krivična dela, pa i za zloupotrebu službenog položaja ili krivična dela iz nečinjenja. To zakon jasno prepoznaje“, pojasnio je advokat.

Upozorio je da, kada se tužilaštvo pravi mrtvo, to je kao nož u leđa institucijama.

„Narod tada počinje sam da tumači — ko je kriv, ko je odgovoran. A to vodi u haos. Zato javno tužilaštvo mora koristiti sve svoje mehanizme – devolucije, substitucije, ali i otvorenu komunikaciju s javnošću. Sve drugo je pravna i politička paraliza“, zaključio je Karličić.

Условна осуда нема за последицу губитак посла

Брисана је одредба Закона о државним службеницима којом је било одређено да радни однос престаје по сили закона у случају условне осуде. – То није у складу са Кривичним закоником, одлучио Уставни суд.

Државни службеник који буде осуђен на условну казну – неће добити отказ. До сада је у таквим случајевима радни однос престајао по сили закона. После одлуке Уставног суда да таква одредба није у складу са Кривичним закоником, измењен је Закон о државним службеницима.

Према члану 131, где су наведени разлози за престанак радног односа државних службеника, предвиђено је да радни однос престаје по сили закона ако службеник буде осуђен на казну затвора од најмање шест месеци и то даном правноснажности пресуде.

Брисан је други део овог става, којим је било одређено да ће до отказа доћи и ако је изречена условна осуда на казну затвора од најмање шест месеци, без обзира на период проверавања за учињено кривично дело, који државног службеника чини недостојним за послове које обавља.

Адвокат Миљкан Карличић поднео је иницијативу Уставном суду за оцену уставности и законитости ове одредбе. Нагласио је да Кривични законик изричито наводи да условне осуде које не буду опозване не могу имати за правну последицу престанак, односно губитак одређених права или забрану стицања права.

– Правне последице не могу наступити ни када је за кривично дело учиниоцу изречена новчана казна, судска опомена или када је учинилац ослобођен од казне. Ипак, у Закону о државним службеницима било је одређено да радни однос престаје по сили закона ако је државни службеник правноснажно осуђен на условну казну. То се односи на све државне службенике, без обзира на то да ли раде у органима управе, правосуђу или јавним предузећима, а међу њима су и припадници полиције – каже адвокат Карличић.

Будући да је правни поредак у Србији јединствен и да су одредбе Кривичног законика опште, онда неусклађеност у другим прописима доводи до забуне, а у конкретном случају има за резултат да државни службеници трпе строже последице осуде него други грађани који су осуђени на условну казну. Адвокат подсећа да се условне казне, са временом проверавања, по правилу изричу за мање тешка и мање опасна кривична дела.

– Устав Србије гарантује правну сигурност у казненом праву и прописује да се кривична дела и санкције одређују законом, у конкретном случају Кривичним закоником. Одредбама Закона о државним службеницима било је повређено право сваког грађанина на правну сигурност, једнакост пред законом и било је омогућено дискреционо одлучивање о престанку радног односа државним службеницима. Сада је, после усвајања иницијативе у Уставном суду, брисањем дела ове одредбе, уклоњена правна несигурност у овом погледу – објасио је Карличић.

„Сврха условне осуде и судске опомене је да се према учиниоцу лакшег кривичног дела не примени казна кад се може очекивати да ће упозорење уз претњу казне (условна осуда) или само упозорење (судска опомена) довољно утицати на учиниоца да више не врши кривична дела”, наводи се у одлуци Уставног суда.

Условном осудом суд учиниоцу утврђује казну и истовремено одређује да се она неће извршити ако осуђени, за време које одреди суд, а које не може бити краће од једне нити дуже од пет година (време проверавања) не учини ново кривично дело, подсећа се у образложењу одлуке.

Закон каже да ће суд опозвати условну осуду ако осуђени у време проверавања учини једно или више кривичних дела за које је изречена казна затвора од две године или у дужем трајању.

Суд може у условној осуди одредити да ће се казна извршити и ако осуђени у одређеном року не врати имовинску корист прибављену извршењем кривичног дела, ако не надокнади штету коју је проузроковао кривичним делом или не испуни друге обавезе предвиђене у одредбама закона. Рок за испуњење тих обавеза утврђује суд у оквиру одређеног времена проверавања.

Условна осуда није могућа за кривична дела за која се по закону може изрећи казна затвора у трајању од осам година или тежа казна. Такође, треба напоменути да се условна осуда не може изрећи ако није протекло више од пет година од правоснажности раније осуде којом је учиниоцу изречена казна затвора или условна осуда за умишљајно кривично дело.

При одлучивању суд увек води рачуна о сврси условне осуде и посебно узима у обзир личност учиниоца, његов ранији живот, као и понашање после извршеног кривичног дела, затим степен кривице и друге околности под којима је дело учињено.

Шта су правне последице осуде

Кривични законик (КЗ) у осмој глави прописује да осуде за одређена кривична дела или на одређене казне могу имати за правну последицу престанак, односно губитак одређених права или забрану стицања одређених права. То су, пре свега, престанак вршења јавних функција, затим престанак радног односа или вршења одређеног позива или занимања, губитак одређених дозвола или одобрења која се дају одлуком државног органа или органа локалне самоуправе.

Правне последице осуде које се састоје у забрани стицања одређених права су забрана стицања одређених јавних функција, забрана стицања одређеног звања, позива или занимања или унапређења у служби, забрана стицања чина војног старешине, као и забрана добијања одређених дозвола или одобрења која се дају одлуком државних органа или органа локалне самоуправе.

Правне последице осуде не могу наступити кад је за кривично дело учиниоцу изречена новчана казна, условна осуда, ако не буде опозвана, судска опомена или кад је учинилац ослобођен од казне.