Кривичнопроцесни значај
права имунитета од кривичног гоњења
МИЉКАН КАРЛИЧИЋ
У В О Д
Најважније људско право је право на живот. После права на живот најважније људско право је право на слободу. Под правом на слободу у кривичнопроцесном смислу се подразумева слобода кретања. У филозофији права под слободом се сматра лична слобода коју по Платону обезбеђује идеална држава осигуравајући највећу слободу за све грађане у којој свако ради оно у чему је најбољи. Могућност лишења слободе допуштена је само из разлога предвиђених законом. Забрана самовољног лишења слободе одавно представља међународни стандард људских права. Релевантни међународни документи о људским правима прокламују забрану самовољног лишења слободе, а допуштају могућност лишења слободе само из законом предвиђених разлога, или ризик самовољности и арбитрарности елиминишу таксативним набрајањем и предвиђањем случајева када је ускраћивање слободе могуће. Најзначајнији међународни документи који уређују, прокламују и штите право на слободу су: Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Универзална декларација о људским правима и Европска конвенција о људским правима. Универзална декларација о људским правима, право слободе кретања етаблира у оквиру подгрупе слободе говора, вере и удруживања. Устав Републике Србије слободу кретања етаблира као уставно право. Свако има право да се слободно креће у Републици Србији. Слобода кретања (и настањивања и право да се напусти Република Србија) може се једино ограничити законом и то само ако је неопходно ради: - Вођења кривичног поступка; - Заштите јавног реда и мира; - Спречавања ширења заразних болести; - Одбране Републике Србије. Слобода се првенствено „телепортује“ на слободу кретања. Право на слободу кретања квалификовано је на прву генерацију људских права у контексту класичних грађанских и политичких права. Слобода се може схватити и као „штит који чува појединца или групу од злоупотребе политике“ . Основу имунитета и имунитетског права појединих категорија лица као кривичнопроцесних института чине уставна имунитетска правила јер су у већини прописана и уређена Уставом Србије. Владавина права се остварује повиновањем власти, Уставу и закону. Ниједан државни орган не може присвојити сувереност од грађана (Устав РС члан 2). Питање имунитета дефинишу поред националних и међународноправни акти. Проблеми који се могу јавити приликом његове примене првенствено се односе на тумачење одредби које се односе на имунитет приликом (свих облика) лишења слободе (од фактичког лишења слободе које се најчешће своди на задржавање па до притварања). Другим речима, тема рада је и покушај указивања на значај разјашњења терминолошких разлика и нејасноћа у смислу непрецизности или различитости.
Облици лишења слободе
Имунитет (од лат. immunitas - ослобођен од службе, пореза) је правни појам којим се означава правни статус неких категорија лица у односу на примену одређених правних норми које се односе на право одређене категорије лица највиших носилаца законодавне, извршне и судске власти, а то су службена лица која изврше кривични деликт у вршењу службене дужности или невезано од ње, да не буду кривично гоњена, односно да буду изузета од правне одговорности. У том посебном кривичноправном режиму разликују се кривичноправни имунитет (који може бити потпун и делимичан) и кривичнопроцесни имунитет који индукује специфичан поступак. Потпуни кривичноправни имунитет искључује кривично гоњење поводом свих дела, а делимични кривичноправни имунитет се односи на заштиту од кривичног прогона за изражено мишљење у току вршења функције или дужности. Кривичнопроцесни имунитет је забрана предузимања кривичнопроцесних радњи без претходно прибављене сагласности надлежног органа у правно релевантној форми. Уставна и законска одредба о праву на имунитет од притварања односи се на све мере које представљају лишење слободе, фактичко лишење слободе - задржавање и притвор? Имунитет се примењује и на извршење кривичних санкција које представљају ограничење слободе кретања и затвор као типичну казну, као и друге видове кривичних санкција које представљају de facto лишење слободе.
Лишење слободе представља општи, генерички појам који обухвата и значи:
-хапшење,
-задржавање,
-забрана напуштања стана,
-притвор,
- боравак у установи који се урачунава у притвор у складу са ЗКП
- спровођење и
- издржавање казне затвора.
Притвор може бити одређен само на основу одлуке суда и није допуштено одређивање притвора од стране полиције (Устав Републике Србије члан 30). Полиција може донети меру задржавања до 48 сати што представља облик фактичког лишења слободе. Исто је са мерама принудног довођења или привођења. Разумна је оправданост стручног, логичког, системског, историјског и одлучујућег телеолошког тумачења ових одредби. Лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом. Лице које је лишено слободе има право жалбе суду који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито. To je након забране самовољног лишења слободе „HABEAS CORPUS“ – право на судску контролу лишења слободе и права на суђење у разумном року, једно од три права која ухапшеном лицу гарантује Европска конвенција о људским правима. Казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд. У процесном смислу имунитет се односи на немогућност притварања и вођења кривичног поступка или другог поступка у ком се може изрећи казна затвора и свих облика лишења слободе. Дакле, и од задржавања (полицијског задржавање до 48 сати, довођења, привођења, принудног довођења...). Пре него што јавни тужилац поднесе захтев за спровођење истраге, односно поднесе доказ да је дато претходно одобрење надлежног државног органа за гоњење лица, поједино лице, са статусом осумњиченог не може бити лишено слободе односно задржано од стране полиције до 48 сати. Постојање одобрења надлежног законом установљеног органа је процесни услов за полицијско задржавање јер је ноторно реч о лишењу слободе. Имунитетска права нормирана Уставом Републике Србије штите следеће носиоце јавних дужности: народног посланика, председника Републике, председника и члана Владе, судија Уставног суда и Заштитника грађана. Материјално и процесно су имунитетска права за наведене носиоце највише државне (извршне и законодавне) власти уређена практично на исти начин. Процесноправна имунитетска права судија и јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца се односе само на лишење слободе, јер не могу бити лишени слободе без одобрења надлежног одбора Народне скупштине. Судија, јавни тужилац и заменик јавног тужиоца могу бити позвани на кривичну одговорност за изражено мишљење у вршењу судијске или тужилачке функције када се ради о кривичном делу кршења закона од стране судије, јавног тужиоца и заменика јавног тужиоца . Дипломатски представници уживају по правилу потпуни кривичноправни (аутоматски и кривично процесни) апсолутни имунитет од кривичног гоњења пред органима земље домаћина а вођење кривичног поступка је дужност и право државе из које долазе или међународне организације чији су чланови.
Лишење слободе, притвор и осуда за кажњиво дело као облици ускраћивања слободе
Европска конвенција као општи појам познаје ускраћивање слободе чији су облици хапшење или лишавање слободе. Под лишавањем слободе се очигледно подразумева фактичко лишење слободе. Лице не може бити лишено слободе без одлуке суда уколико се позвало на имунитет, односно уколико није претходно прибављена сагласност надлежног органа а није затечено у вршењу кривичног дела за које је запрећена казна затвора већа од пет година. Устав Републике Србије обезбеђује:
- имунитет народног посланика (члан 103)
- председника Владе (члан 104)
- члана Владе (члан 104)
- председника Републике (члан 119)
- Заштитника грађана (члан 138)
- судије (члан 151)
- члана Високог савета судства (члан 153)
- јавног тужиоца ( члан 162)
- заменика јавног тужиоца (члан 162) и
- судије Уставног суда (члан 173).
Полицијско хапшење и језичке недоследности: Полиција може неко лице ухапсити ако постоји разлог за одређивање притвора. Полиција је дужна да ухапшено лице без одлагања спроведе надлежном јавном тужиоцу. Приликом довођења ухапшеног лица полиција је дужна да јавном тужиоцу преда извештај о разлозима и времену хапшења . Хапшење као термин се односи на хапшење лица од стране полиције из разлога постојања притворских разлога (садржаних у члану 211 ЗКП) и при хапшењу лица затеченог при извршењу кривичног дела.
ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА О КРИВИЧНОПРОЦЕСНОМ ЗНАЧАЈУ ИМУНИТЕТА
Лице са имунитетским правом које се позвало на имунитет не може бити лишено слободе без одлуке суда: ухапшено, притворено или на други начин фактички лишено слободе уколико се позвало на имунитет без одобрења односно претходно прибављене сагласностри надлежног органа изузев уколико је затечено у извршењу кривичног дела за које је запрећена казна затвора у трајању дужем од 5 година. То произилази из одредби Устава Србије . Дакле, не може му бити изречена ни мера полицијског задржавања ни принудног довођења. Претходну реченицу истичемо да би смо рaзјаснили евентуалне недоумице у пракси јер се код института имунитета може (поново) поставити питање да ли се он односи само на притварање, покретање и вођење поступка а не на задржавање од стране полиције и преткривични (предистражни) поступак. Ноторно је да се имунитет односи и на хапшење под којим се подразумева фактичко лишење слободе и притвор. Дакле, очигледан је проблем прецизности јер Устав прописује немогућност притварања, а не прописује стриктно забрану задржавања (нпр. осумњиченог по Закону о полицији). Неки аутори заступају то становиште, нпр. проф. Петров . Устав прописује да се не може водити кривични поступак, што је неспорно. Устав прописује да се не може водити ни други поступак у коме се може изрећи казна затвора против лица које се позвало на имунитет без меродавног одобрења. Дакле не може се ни водити и предистражни поступак против осумњиченог па сходно тој забрани не може бити ни задржано по ЗКП и Закону о полицији!!! У противном би се радило о кршењу забране самовољног лишења слободе. На лице на које се односи кривичноправни имунитет не могу се предузимати било какве кривичнопроцесне радње, што представља дејство кривичнопроцесног имунитета (Види, М.Шкулић, Коментар Законика о кривичном поступку). Дејство имунитета се не односи само на кривичнопроцесне радње јавног тужиоца (захтев за спровођење истраге, подизање непосредне оптужнице, оптужног предлога), приватног тужиоца односно суда, већ и на кривичнопроцесну радњу задржавања до 48 сати од стране полиције, а по овлашћењу јавног тужиоца. У противном, замислимо парадоксалну ситуацију: полиција може да ухапси председнка Републике, председника и чланове Владе и задржи их 48 сати!? Дакле, указујемо на језичке недоследности, почев од највишег правног акта па до закона, које треба отклонити кроз терминолошко усаглашавање а које производе практичне последице које се огледају кроз волунтаризам и арбитрерност у примени уставних и законских одредаба које се тичу имунитета. Имунитета не као привилегије ваћ као гаранције самосталности и независности носилаца у вршењу јавне власти и поверрења у институције система.
S u m m a r y
The person of the immunity law, which relied on the immunity can not be deprived of liberty without a court decision: arrested, detained or otherwise deprived of liberty if in fact relied on the immunity without permission or prior consent of the competent authority except if caught committing a criminal offense carrying a penalty of imprisonment of more than 5 years. It stems from the provisions of the Constitution of Serbia. Therefore, it can not be imposed on him nor police detention nor forced feeding. The previous sentence would emphasize that we have clarified any ambiguity in practice because at the institute of immunity can be (again) the question whether it applies only to detention, the initiation and conduct of the proceedings and not on police detention and pre-trial (preliminary investigation) procedure. It is well known that the immunity applies to the arrest which means the actual arrest and detention. So, the obvious problem of precision because the Constitution stipulates the impossibility of detention, and does not restrict the ban on retention (eg. The suspect under the Police Act). Some authors support this view, for example. prof. Petrov. The Constitution stipulates that it can not take criminal proceedings, which is indisputably. The Constitution stipulates that they can not lead or other proceedings in which a prison sentence against a person who relied on the immunity applicable without authorization. So it can not be maintained and preliminary investigation against the suspect and accordingly, the ban can not be retained by the CPC and the Law on Police. Otherwise there would be a violation of the prohibition of arbitrary detention. On the face covered by criminal law immunity can not take any criminal procedure act, which is a fact of criminal immunity (see, M.Škulić, Commentary on the Code of Criminal Procedure). The effect of immunity does not apply only to criminal procedural actions of the Public Prosecutor (request for investigation, raising the direct indictment, indictment), the private prosecutor or the court, but also on criminal procedure acts retention up to 48 hours by the police, and by the authority of the public prosecutor. Otherwise, imagine a paradoxical situation: the police can arrest the President of the Republic, the President and members of the Government... Therefore, we emphasize the linguistic inconsistencies, starting with the highest legal act to the law, which should be remedied through the harmonization of terminology.
Литература:
М. Шкулић, Коментар Законика о кривичном поступку, Правни факултет Универзитета у Београду, Јавно предузеће Службени гласник, Београд, 2011.
З. Лончар, „Настанак и развој кривичне одговорности министра у нашем праву“, Правни живот 9/2004.
Б. Петронијевић, О слободи воље, моралној и кривичној одговорности, Геца Кон, Београд 1907, 177 и даље
Европска конвенција о људским правима (Конвенција о заштити људских права и основних слобода, Рим, 4. новембра 1950.) са протоколима 11, 14, 1, 4, 6, 7, 12, 13 http://www.echr.coe.int/Documents/Convention_SRP.pdf
Законик о кривичном поступку, Службени гласник РС, бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 и 55/2014.
Кривични законик, Службени гласник РС, бр. 85/2005, 88/2005 – испр., 107/2005–испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 и 108/2014.
Ђ. Лазин, Лишење слободе према Европској конвенцији о људским правима и југословенском законодавству, Правни живот 9/1998.
T. Newburn, Criminologu, second edition, Routledge, Taylor and Francis Group, London and New York
Д. Коларић, „Национална стратегија за борбу против корупције и измене кривичног законика“, Правни живот 9/2013.
З. Стојановић, Кривично право-општи део, двадесето издање, Правна књига, Београд, 2013.
С. Бејатовић, Кривично процесно право, Службени гласник, Београд 2014, треће измењено и допуњено издање
Г. П. Илић, М. Мајић, С. Бељански, А. Трешњев, Коментар Законика о кривичном поступку, Службени гласник, Београд 2013, четврто издање
Claude, R.P., -Weston, B.H., Human Rights in the World Community, Issues and Actions, University of Pensilvania Press, 1989
